Viagra

Recesijski dnevnik IX – Kako se naš junak Mate snalazi u situaciji kada puno popije, sretne Grozdu – sustanarku iz njegovih erotskih snova – a erekcija i nije baš na nivou?

Viagra 3

Dan kao i svaki drugi. Neradan. I ispred dućana na Matejušci. Radnja ista. Ja i Stanko s bocom, nazdravljanje “cin – cin” i naginjanje uz “glu glu glu…”.

Od podne smo tu i još pijemo, iako je već odavno nestalo sunca. Kako i ne bi kad barba Pere časti pivom.

Stanko uzima jednu pivu, a ja četiri. Samo što moje nestaju u dubokim džepovima “vijetnam” jakne.

Pere na kasi tuče račun za jednu pivu, a gleda preko oka nas dvojicu. Dobrano pijane. Malo čudno, jer nije da nismo baš baždareni za popiti, a od jutra smo platili samo desetak piva.

 Živili barba Pere. – kaže Stanko, a ja krenem za njim. U zao čas mi u džepu udari boca o bocu – “cink”.

 Stanite momci tren! – stvori se ispred nas debeli barba Pere s prekriženim rukama. I nadoda;

 Mate, pokaži mi šta imaš u jaketi!

 Ma neman ništa Pere, dice mi. – odgovorim mu crven u licu.

 Reka san ti pokaži džepove! – Neumoljiv je Pere.

 Pere, Boga ti, znamo se cili život, šta ti je? Ne sekiraj se. – pokušavam ga umiriti.

 Da se ne sekiram, kažeš, a? – uputa me debeli, pa nadoda;

– Neću prijatelju moj, nego ću ja tebe sad malo nasekirat.. – i u ruci mu se stvori sjekirica. Ona mala, kamperska.

– Nemoj Pere, nisam ja. – zaigram na posljednju kartu, a pogled mi skrene prema preparatima za kućanstvo.

– Hahahaha... – nasmije se Pere, a onda upita;

– A nego ko je onda ako nisi ti, a? Moja baba?

 Ma nije tvoja baba, diko moja, nego Febo. – odgovorim mu.

 Ma koji Febo? – upita me znatiželjno.

 Onaj koji te jebo! – odgovorim mu i štrcnem mlaz “Čarlija” u oči.

 AAUUUUUUKURAC… OĆORAVILI ME DUŠMANI, PEČEEEE... – Zajauče Pere i zamahne sjekirom, koja tupom stranom pogodi blagajnicu Slađu i to ravno u čelo. Klasični nokaut.

Znatiželjni narod je prilazio dućanu, od kojeg smo se ja i Stanko udaljavali bržim korakom, ali potpuno nezainteresiranih crta lica, kao da iza nas nisu dopirali zvukovi bijesa i kuknjave.

Teturali smo tako kilometrima daleko, sve dok nismo došli ispred kluba Vanilla na Poljudu. Odjednom mi vilica odrveni, jezik ispadne, a oči iskolače kao da sam vraga vidio.

 Ka…Ka…Ka.. – nešto sam buncao, a Stanko me udari po leđima i reče;

 Mate, bogati, jesi dobro? Da nije infarkt možda, a?

 Ma koji infarkt blesimetre. Još gore od toga. Kača konobarica. Moja sustanarka na koju se palim, ali ne mogu od proklete žene ništa. – odgovorim i poletim joj u susret.

Bila je s prijateljicom, pijana kao i ja i radovala se što me vidi. Rekla je da je primila plaču i da idemo u klub piti.

 E moj Mate, ako je večeras ne pojebeš, nećeš nikad! – promislim za sebe, te rečem njima da uđu, jer se, kao, ja i stanko moramo popišati vani.

A zapravo je razlog bila naša odjeća. Ja u već spomenutoj “vijetnamci”, a idiot u žutoj kabanici od “Splitske banke”.

Nakon što su njih dvije ušle unutra, prilazim redarima i kažem zabrinuto;

 Momci, vani je zapaljen nečiji BMW!

Neandertalci izlete vani poput rakete, a ja namignem Stanku i rečem;

 Koridor slobodan.

Sat vremena smo uživali kao kraljevi, Kača ja zvala drugu bocu “šetača”, vješala mi se o rame, a i kolegica joj se zapalila za Stanka. Sve idealno kao u starim dobrim vremenima.

Bar dok mi nečiji debeli kažiprst nije pokucao par puta po ramenu.

Okrenem se, a ono neka šesterokutna glava, a na glavi debeli zlatni lanac. Kraljevski vez, naravno.

 Mršavi, na mome si mistu ajde pali!

Pokušao sam mu objasniti kako se radi o grešci, ali glavonja je bio uporan;

 Unda, oćeš li se sam maknit ili ću te ja maknit, a klošaru?

Vidjevši da s masnim nema smisla pričati, približio sam mu se na desno uho, kao da mu nešto želim reći, a lijevom mu plasirao aperkat u bradu.

Svinja se opruži na pod, a ja viknem;

 MOMAK, ŠTA TI JE? LJUDI, POZLILO JE ČOVIKU!

Priča bi i prošla da me jedan konobarski štakor nije vidio i rekao redarima;

 On je udrija Stipu, on!

Četiri kockasta redara su nam zlokobno prilazili, pogotovo kad su shvatili da sam ja onaj koji ih je uputio na paljevinu, pa mi nije preostalo ništa drugo nego da se poslužim još jednim lukavstvom.

Hitro sam ugurao ruku u torbicu oko pasa i prijeteći je zadržao unutra. Radari zastanu, a jedan vikne;

 ANTE, OVAJ IMA PIŠTOLU!

Povukli smo se unazad prema izlazu, praćeni pogledima redara iza zida, a kad smo zakoračili van, izvadio sam ruku, uperio “pištolj” prema njima i “opalio” par “hitaca”, čiji zvukovi su izlazili iz mojih usta;

– Pa – pa – pa…

Kad su mongoloidi shvatili o čemu se radi, ja sam već puhao “dim” sa “cijevi pištolja”, spremio ga nazad u tašnicu i rekao Stanku;

 Trči prika ka nikad do sada!

Deset pari cipelica je klapalo za nama gotovo kilometar, kada su zastali, držeći se za svoje steroidne jetrice.

Bio sam sretan što smo opet izvukli živu glavu, ali i ljut što smo izgubili djevojke i siguran zgoditak.

U psovanju me prekine Stanko i reče;

 Ne brini stari, sve je u redu. 

Pokazao mi je sms poruku od Kačine prijateljice i adresu – Vukovarska 22, četvrti kat.

Nasmijao sam se kao malo dijete i rekao kompanjonu;

 Znaš Stanko, nisi ti ni tako glup ka šta izgledaš.

I onda paranoje. – Asti Boga, popija san. A šta ako mi se ne digne? Umra bi od srama isprid moje Kače! – požalio sam se prijatelju.

– Hm.. dobro govoriš. I ja san popija i sve se bojin da ne bi zakazali… Ali imam rješenje. Ajde za mnom! – predložio je Stanko.

Putem mi je objasnio kako ima skrivenih novaca od kladionice i da će nam u apoteci kupiti Viagru.

Kako je već bila gotovo zora, radila je samo ona dežurna apoteka na Pojišanskoj.

 “Din – don” – pozvonio je Stanko na onaj mikrofon.

 Da, izvolite? – obratio nam se neki stariji, ženski glas.

 Dobra večer. Trebali bi..hm…Viagru.. kh – kh... – kašljao je Stanko.

 A imate li recept momci? – upitala je ponovo gospođa.

– A nemamo. – tužno je odgovorio Stanko.

– Onda ih ne možete dobiti nikako. – bila je tvrda apotekarka.

– A molin vas, znate, čekaju nas dvi..hm.. cure i… – pokušavao je Stanko.

– Jedino na prirodnoj bazi. Imamo ove – “Vesela ukrudba” – koje su domaće proizvodnje.

– A valja li to šta? – umiješao sam se u razgovor.

– A momci moji…ne znam šta da vam kažem osim da se naši korisnici vraćaju po njih. – odgovorila mi je apotekarka.

– A ništa, dajte nam onda dvi. – nervozan je bio Stanko.

– U pakovanju ih imate četiri i koštaju trista kuna. – zlurado je dama upozorila.

– Muku ti Isusovu! Pa to je sve šta iman u đepu…uf… – kukao je Stanko, a na kraju ipak popustio;

– A ništa, dajte mi ih. – rekao je pokislo i u onaj željezni pretinac ubacio novce.

Za koji trenutak nam se pretinac opet otvorio i u njemu je stajala kutija s nekim nasmiješenim penisom.

Pretinac se zatvorio i svatko je na dlan stavio po dvije tablete.

– A kako ćemo ih sad popiti bez vode? – upitao me Stanko. Nakon par trenutaka razmišljanja, opet sam pozvonio, a poznati glas me upitao;

– Daaa, izvolite?

– A gospođo draga, oprostite na smetnji, bili nam mogli dati po čašu vode? – upitao sam.

Prvo je par trenutaka trajala tišina, a onda se iz prostorije prolomio osmijeh nekoliko starijih žena.

 Ahahahhahahahahhahahahahahahhahaha... – da bi nam se ponovo obratila ista apotekarka;

– Naravno momci.

Nakon nekoliko trenutaka, opet se pretinac otvorio, zgrabili smo dvije čaše, a stara nam je poručila;

– U zdravlje momci. Samo nemojte popit obe jer su prejake.

Naravno da smo nazdravili i popili obje, pa sam nakon toga upitao Stanka;

– Koja si ono rekao da su ulica?

Stanko je išao pogledati, ali ga je dočekala nova poruka od Kačine prijateljice: “Kad već vi niste od akcije, mi smo našle druge momke za zabavu. Ne zovite jer vam se nećemo javiti!”

I tako je i bilo. Zvali smo sto puta, ali se cure nisu javljale.

Ulicom sam psovao i nabijao limenke nogom, bijesan što sam propustio povijesnu priliku da obljubim konobaricu Kaču.

Ušao sam u kuću i osjetio da mi “kabelić” želi probiti kroz hlače. Samo sam pogledao Grozdu, koja je kao svinja spavala na kauću i razočarano rekao;

– A jebiga, šta je – tu je!

Sutradan je zadovoljno zviždukala i čak mi kavicu donijela, a istovremeno je i sustanarka Kača ušla u kuću, također nasmiješena.

Izgleda da samo meni nije bilo do smijeha…


Tekst je, kao i svi na TheMladichi, napravljen neprofitabilno u svrhu vaše zabave i razonode. Nagradite entuzijazam autora sa ocjenom i komentarom, negativnim ili pozitivnim, kao podstrek za daljnji rad!
Unaprijed hvala!

VN:F [1.9.22_1171]
Ocjena: 10.0/10 (8 glasova ukupno)

2 komentara na “Viagra”

  1. ivo

    Svaka cast nisi nas zaboravija ni na putu!

    VA:F [1.9.22_1171]
    Ocjena: 0 (od 0 glasova)
    Odgovori
  2. krom

    Jesi to pisa o Frani Olujiću opakom? 😉

    VA:F [1.9.22_1171]
    Ocjena: 0 (od 0 glasova)
    Odgovori

Napiši komentar

Komentiranjem prihvaćate kućni red.

* Please Enter the Output