Japanci napadaju

Recesijski dnevnik III – Nije lako zamijeniti odštampane eure, a još manje izaći na kraj sa gazdom Prkićem. Više u trećoj epizodi dogodovština našeg Mate Pajdeka.

“Din-dooon…din-dooon…din…dooon…” – Netko je bio uporan na vratima i remetio mi čitanje novine. Friško ukradene iz susjedovog sandučića.

Ko je sad, kenju mu prasicu!?? Aj Grozde otvori i vidi ko ovo ka majmun zvoni! – A ona posprdno;
Otvori sam parazitu! Utabala se ta fotelja ispod tebe od ležanja.

“Din-dooon…din-dooon…din…dooon…”
Biće oni Jehovi svidoci. Dat ću vam ja sad po zubalu Jakovljevom! – Te otvorim vrata i opsujem;
Koju Gospu zvoniš ka budala??

Nisu bili Jehovi, ali su bila dva iz MUP-a sa susjedom kao svjedokom. I Paškom u lisicama.

Što bulazniš ti budalo? – Upita me visoki policajac kockaste glave.
Ma mislija san da… – A prekine me drugi, manji i sa brkovima;
Kurac si ti moj mislija ka i ovaj tvoj bandit! Da je mislija išta, ne bi vašen susidu ukra i proda biciklo, a onda se vratija i po akmulatore.

Zgrožen upitam Genija;
Sine dragi, jeli to istina? – Pa me prekine dugonja;
– Gospodne, to nije upitno jer imamo priznanje, nego dali imate za platit štetu? U protivnom ga gonimo u stan’cu!

Šta si sa parama učinija nesrićo? Ništa ćaći donit jeli?? Rečem mu i omotam majicu oko grla sa obje ruke.
Hhh..khh…iša san sa ekipon na flipere i uzeli smo duvana i..khhh..kh…odu novci. Nemoj tajo, udavit ćeš me! Khhhh…khhhhh…

Uskoće policajci između nas. Visoki mi reče mašući palicom;
Odstup’ od maloga mlat’mudane jedan! Nemoj da te ošinen po rebrin! Zadnji put te pitan, oš platit za maloga ili ga vodimo?

– Oću li platit kažeš, jeli Sherlock? – Nasmijem se i nastavim. – Čujete li kako puca?

Pogledaju se policajci sa onim kretenskim pogledom nakon par sekundi osluškivanja. Kaže manji;
Borami Ikane ja ništa ne čujen. Ma šta bulazniš ti, šta puca?? – Upita me, a ja mu odgovorim prije zatvaranja vrata;
Ma kurac mi puca di ćeš sa njim, eto šta mi puca!!
“TRES!!!!”

Čulo se niz hodnik;
Tajooooo, tajooooo, pomagaaaaaaj…

Upita me Grozda, prevrćući uštipke;
Ko je to Mate bija…ko to urla na portunu?
Ma prosjak neki. Doša pitat para, pa sad kuka kad sam ga potira. – Hladnokrvno odgovorim i stanem obuvati cipele.

 

 

2005.07.14.Ulazim u autobus kod Jokera. Debeli vozač kontrolira karte na ulazu. Proletim mu kraj nosa članskom od videoteke.
Nakon par stanica silazim kod kazališta. Cilj je ribarnica. a sredstva su lažni euri sa svadbe.

Dobar dan! – Kažem, a stari morž, sa bradom punom algi i pokojom zvijezdom, me pogleda bez odgovora.

Dajte mi kil ipo moli, kilo srdela, dva arbuna…aj ubaci mi i ovu hobu.

Hobu, kažeš a? – Cinično se ribar nasmije. – A imaš li ti bakalaru para za to?

Da iman? – Kao, uvrijedim se. – Iman ih koliko ih ti nikad nećeš ni viditi!
I izvadim busen eura. – Koliko san ti dužan? – Upitam.

Pesto dvadeset. – Odgovori zbunjeni ribar.

Evo ti i zadrži ostatak. – Odgovorim mu drhtećim glasom i isto takvom rukom mu pružim novčanicu od sto eura.

Zadovoljno krenem dalje, kad mi se nešto okači oko koleta i povuče me nazad tolikom silinom da padnem nazad, a riba se raspe po podu.
Ustanem, a moržasto stvorenje stoji prijeteči sa onom dugom kukom na štapu. Kaže;
Mene si tija zajebat, a sroljo?

Ma ko te tija zajebat, šta ti je? Smiri se. Ovo je sve skrivena kamera. Eno, pogledaj gori prema prozoru. – Proradi mi mozak u tren.
I debil se stvarno na tren okrene, što mi je sasvim dovoljno da mu plasiram hai kick u natečenu jetru.

Uuuuuuuuuuuuu….Jebate! – Je bilo zadnje što je morž izustio prije ljubljenja poda. Okrenem se i stanem trčati.

“Pljus” – Iznenađuje me šamarčina nekom velikom ribom preko pola lica. – Ajmeee! – Uskliknem.

Zar ti Žila? – Upitam čistača ribe, kad shvatim da me on udario. – Pa koliko smo puta skupa pili u Klubu zanatlija?

Ne’š mi ode sranja radit, jesi čuj…argrglj..groook – Znameniti govor mu prekinem zaljevanjem one sipine boje u lice. Plus “Tok” u vilicu kao poseban dodatak za veleizdaju.

UBI JE ŽILU! UBI JE ŽILU!. – Vikao je jedan.

DRŽ’TE GA JUDI! – Nadovezao se drugi.

Govor trećeg nisam čekao nego sam pobjegao kako su me noge nosile. Praznih ruku. Nažalost.

 

 

Sjedim očajan ispod kipa na voćnom trgu. Suicidne misli mi prekinu na desetke nasmijanih patuljčića oko mene. Japanci. Htjeli bi se slikati baš kraj Marulića, jebo ih on onako škiljave!

– Mrššš! – Povičem na njih, a oni se malo pomaknu u skladu sa njihovom kulturom.

Jedan od njih zaustavlja nekog balavca i daje mu fotoaparat da ih slika. I to kakav fotoaparat. Skupocjen.

Tada mi pada na pamet. – U pičku…jesam glup! – Kažem za sebe i skočim prema balavcu. Krišom ga zalaktam i preuzmem aparat sa usiljenim osmijehom od uha do uha;

– Helo maj azijan frends. Im profešnl fotograf. Čiz plizz. – Rečem na “Tarzan-englishu” zbunjenim Japancima, a oni se stanu namještati.

Pa sam nezadovoljan kadrom ustuknuo korak nazad. Pa opet probao. Ne valja. Pa još jedan korak…i još samo jedan…

Zadnje sam im rekao – Đast minits đentlmen. – I nastao uz Dosud.

Kratkoročnu sreću mi je pokvarila spoznaja da su mi oni za petama. Eeeeej, sedamdesetogodišnji Japanci??

Preskačem one stoliće i strance u uskoj ulici kod Pulsa, a njih pedeset kosookih starčića me prate u stopu i viču;

– やめて!泥棒を開催!不信心者は気を停止!!!

Ulijećem kao vihor u poznatu konobu Tri volta, a unutra ona dva policajca od jutros.
– Ohoho..vidi Ikane ko nam je došao. – Nasmije se jedan, žvačući pršut.

Taman se drugi mudrac htio uključiti u razgovor, kad na vrata nahrupi vojska starih kamikaza.
– Iruda ti, šta je ovizim? – Reče manji pandur.

– 私たちに泥棒を与える!紳士警察の援助!泥棒!- Vikali su u glas japanci.

– Odstup‘te u ime zakona. Ne smirite li se, morat ću upotribit odgojnu pal‘cu! Ma jel čujete vi?? – Prijetio je pronicljivi redarstvenik. Naravno da ga nisu poslušali, jer ga nisu ni razumjeli.

Matane, postup’ po dužnosti. – Naredio je manji policajac.

I dok su pendreci pucali po starim japanskim kostima, ja sam panično tražio gdje da skrijem fotoaparat. Odjednom čujem;
– Ksss-ksss…ksss-ksss... – Signalizirao mi je gazda Prkić. Kaže;
Daj mi to Mate, ja ću ti sakriti.
Brzo mu dodam aparat i naslonim se na šank. Kao pijem.

Vračaju se panduri. Kaže dugi;
Alal se naradismo. Nismo vako od Dinama vijali. Uf. – Onda ugleda mene, pa nastavi;
Tu si bakterijice mala. Nismo mi zaboravili na tebe. Šta si in biža? Odma reci jer ćemo te do gola pritrest. I opet ćemo te gonit u stan’cu. Ajde, pivaj!

Knedla mi je bila u grlu, tih par sekundi kao vječnost, a onda gazda prekine neugodnu situaciju;

Ma šta van je ljudi dobri. Nije van on loš čovik, ja van garantiran poštenjen za njega. Ajte vi lipo vani u dvor sidite, sad će van moja Mara donit pjat pršuta i sira na moj račun. – I još im gurne po pedeseticu u džep.

Unda, ako tako stvari stoje, nema razloga da van ne virujemo. – Nasmije se pandur, potapše me po obrazima, te obojica izađu u dvorište.

E jesi majstor, svaka čast! – Kažem i namignem mu. I on meni.
Aj daj mi aparat, moran ja pomalo kući. – Kažem mu zadovoljno…
Kakav aparat? – Odgovori mi upitom i nagne čašu.
Ma onaj koji san ti maloprije da. – Odgovorim iznenađen.
Nisi ti meni ništa da i ne budi dosadan Mate. Aj lipo doma. – Ozbiljan je gazda.
Čekaj, jel ti to mene zajebaješ? Tiraš me da ti stavin glavu u taj škrip za pršut, jeli? – Upitam ga krvavo crven u licu.
Ma koga ćeš ti u škrip, govno jedno iz nosa? Mene jeli? Nisu ni jači, a kamo li ćeš ti brabonjak jedan! Oš da pitamo policajce jesu oni vidili kakav aparat, a? OĆEŠ?? – Počeo je podizati ton.
– Uplašim se da žbirovi ne čuju, pa mu odgovorim;
Ne triba Prkiću. Iden ja. Ali vidit ćemo se mi još znaš? Neće ovo na ovome završit, viruj ti svon Mati. – Poručim mu i krenem preko vrata.
Moš me za muda povuč. – Reče mi Prkić kroz smijeh.
Zadnje što sam ga čuo je bilo;
– Mare dušo, dajder da vidin koje je marke tu čudo.

Vraćao sam se kući pokisao, ljut zbog neuspjeha. Ovo definitivno nije bio moj dan.

 


Tekst je, kao i svi na TheMladichi, napravljen neprofitabilno u svrhu vaše zabave i razonode. Nagradite entuzijazam autora sa ocjenom i komentarom, negativnim ili pozitivnim, kao podstrek za daljnji rad!
Unaprijed hvala!

VN:F [1.9.22_1171]
Ocjena: 8.4/10 (9 glasova ukupno)

7 komentara na “Japanci napadaju”

  1. šjor pere

    Hahahahahhaaahaahahhahha nasmija san se lipo…jedva cekan iduci nastavak…pribilo jadne japance :)))

    VA:F [1.9.22_1171]
    Ocjena: 0 (od 0 glasova)
    Odgovori
  2. skorpion

    hahahahahaha vrh….pa kad je ovo bilo..ima koliko?

    VA:F [1.9.22_1171]
    Ocjena: 0 (od 0 glasova)
    Odgovori
  3. irud

    Haha dobar

    VA:F [1.9.22_1171]
    Ocjena: 0 (od 0 glasova)
    Odgovori
  4. VeseljaciZadarski

    Znameniti govor mu prekinem zaljevanjem one sipine boje u lice. Plus “Tok” u vilicu kao poseban dodatak za veleizdaju..hahaha bas zato sto znas slozit rici je jos veci gust citat..svaka ti dala brate..citamo ja i kolege na poslu,valjamo se od smija..pozdrav iz Zadra!

    VA:F [1.9.22_1171]
    Ocjena: 0 (od 0 glasova)
    Odgovori
  5. pazarić

    Hahaha dobar,imas mota za usporedbe, omiljena mi je igranje moravca po leđima,također ekipno citanje na poslu,samo naprid!

    VA:F [1.9.22_1171]
    Ocjena: 0 (od 0 glasova)
    Odgovori

Napiši komentar

Komentiranjem prihvaćate kućni red.

* Please Enter the Output